О књизи: 2024 / Млада списатељица Џулија долази у Провансу да посети своју баку Жанин, која је доживела несрећу. Она проналази дневник адресиран на њу - Жанина је почела да га води, схватајући да губи памћење, Жанина замишља своје сећање као литицу коју ветрови желе да сруше. Као стена коју поткопава сваки наилазећи талас. А последњих месец дана, сваког јутра, после прања судова и намештања кревета, пише Жанина. Седим испред портрета моје обожаване унуке Јулије. Пише да њена унука зна одакле долази. И што је најважније, да расветли тајне које муче и саму Јанине. Сведочити, испричати, а можда и опростити – колико год је то могуће. Када умреш, највише ти је жао оних који остају, јер део њиховог живота одлази са тобом. Душевна, топла и искрена прича води нас у сунчану Провансу, испуњену суптилним аромама лаванде и црних тартуфа. , музика љубави и атмосфера полузаборављених тајни. Једна за другом, странице дневника откривају Јулији причу о њеној породици, пуну драме и наде, љубави и преваре. Седећи у овој соби, она одједном почиње да сумња у све. Након што је мало оклевала, неспособна да одоли искушењу, она грозничаво окреће страницу Роњење у прошлост на најнеочекиванији начин утиче на Јулијин живот, коренито га мења и даје опроштај, инспирацију и наду. Овај роман је Ан-Гаел написала са посебном топлином у знак сећања на своју вољену баку. Она се прилагођава његовом ритму, груди јој се опуштају. Она лебди негде између неба и земље, у самом срцу доброћудне природе, која је мајчински милује. Јулија је овде могла да остане вековима..